Tek u susretu sa životnim okolnostima, potrebama i problemima čovjek može uistinu razvijati svoje sposobnosti i mjeriti koliko je u tome uspješan, odnosno koliko je stvarno i istinsko ono što je postigao.
Od vremena upanišada, indijski učitelji naglašavaju meditativnu praksu dhjane, motrenja, koja je postala jedna od najvažnijih tehnika u budizmu.
Sanskritska riječ dhjana je nastala od indoevropskog korijena "dheia", što znači vidjeti. Pojam dhjana označava posebnu vrstu meditacije, pa je otuda ova škola prozvana školom meditacije.
U budističkim žitijima, Buda postaje mitski prototip "božanskog čoveka" u skladu sa induskom tradicijom, koji ima brojne zajedničke osobine sa savršenim ljudima u drugim religijama.[13]
Potpuna nepovezanost dovodi ga na granicu ludila. Dok se u onoj meri u kojoj je životinja — najviše boji smrti, kao čovek najviše se plaši potpune usamljenosti. Ovaj strah (a ne strah od škopljenja kako to pretpostavlja Frojd) delotvorni je činilac koji ne dozvoljava svest o zabranjenim osećanjima i mislima.
Kad velimo da je čovek svestan izvesnih osećanja itd., to znači da je on svestan kad su u pitanju ta osećanja; kad kažemo da su neka osećanja nesvesna, to znači da je on nesvestan sadržine tih osećanja. Moramo zapamtiti da pojam nesvesno ne ukazuje na odsustvo svih poriva, osećanja, želja, straha itd. već samo na odsustvo svesti o tim impulsima.
Da bi bilo potpuno, potrebno je da se promatrač i read more promatrano stope u jedno. To je moguće tek razvojem intuicije u kojoj se gube razlike između promatrača i promatranog. Intuicija u ovom kontekstu nije predosjećaj, niti viđenje budućnosti, već najviši oblik spoznaje dostupan čovjeku. Za budiste je to mogućnost spoznaje šunjate.
Najveći deo onog što se smatra »psihološkim problemima« samo su sekundarne posledice čovekovog osnovnog »odgovora«, te je prilično beskorisno pokušavati njihovo »izlečenje«, pre no što se shvati ovaj osnovni odgovor, to jest — njegova tajna, privatna religija.
Jedan od glavnih testova koji su uradili bilo je da stave mnogo predmeta ispred mene, kao što su zvona, brojanice i bubnjevi.
Da li će tanana afektivna iskustva dospeti do svesti zavisi u kojoj se meri takva iskustva neguju u određenoj kulturi. Postoje mnoga osećajna iskustva za koja izvestan jezik nema odgovarajuće reči, dok drugi jezik može obilovati recima koje izražavaju ova osećanja. U engleskom jeziku, na primer imamo samo jednu reč — like — koja služi za osećanja koja idu od naklonosti do erotske strasti i do bratske i materinske ljubavi. U jeziku u kojem različita emocionalna iskustva nisu izražena različitim recima skoro je nemoguće da čovekova iskustva dopru do svesti, i obratno. Opšte uzev, može se reći da retko dospeva do svesti ono osećanje za koje jezik nema posebnu reč.
Zen poduka odvijala se tako da učitelj postavi pitanje na koje učenik treba dati zadovoljavajući odgovor. Među poznata se pitanja ubrajaju: “Što je glas jedne ruke?”, “Kada bik dođe do ruba provalije, glava, rogovi i kopita prolaze, zašto rep ne prolazi?
Tek kad pacijent dođe u vezu sa svojom nesvesnošću biće u stanju da savlada izobličenja čiji je tvorac i da sagleda ličnost analitičara (a takođe i ličnost svog oca ili majke) onakvu kakva jeste.
Mahajanska škola se proširila na severozapad Indije u područje koje je bilo pod uticajem helenističke kulture. Takođe se proširila i na sever, u srednju Aziju, u one.
Kineski izraz č'an skraćeno je od č'an-na, što je kinesko fonetsko prilagođenje sanskrtskog izraza dhjana.[five] Ovo je kasnije u japanskom postalo zen, odakle je ušlo u zapadne jezike.